Пооштравањем глобалних еколошких прописа и продубљивањем концепта одрживог развоја,успоривачи пламена без халогенапостали су главни избор за модификацију полимерних материјала отпорних на пламен. У поређењу са традиционалним халогенизованим успоривачима пламена, системи без халогена производе мање дима и корозивних гасова током сагоревања и не производе токсичне супстанце попут диоксина. Међутим, различити успоривачи пламена без халогена, као што су на бази фосфора, на бази азота, метални хидроксиди и експанзиони тип, имају различита својства на тржишту. Како се научно бирати на основу система материјала и сценарија примене постало је кључно питање са којим се суочавају техничари. Овај чланак ће анализирати логику избора успоривача пламена без халогена из више димензија.
Успоривачи пламена без халогена углавном функционишу на два начина: успоривачи пламена у гасној фази се разлажу да би произвели незапаљиве гасове (као што су азот и водена пара) који разблажују кисеоник и запаљиве гасове; Успоривач пламена кондензоване фазе формира слој угљеника на површини материјала, изолујући пренос топлоте и кисеоника. Успоривачи горења на бази фосфора (као што су фосфатни естри и амонијум полифосфат) углавном делују у кондензованој фази, док успоривачи пламена на бази азота (као што су меламин и његови деривати) делују више кроз гасну фазу. Разумевање ове фундаменталне разлике је први корак у доношењу избора.
Један успоривач пламена често не успева да постигне жељени ефекат. Синергистички систем фосфорног азота је најкласичнија комбинација, у којој се амонијум полифосфат (извор киселине) користи у комбинацији са меламином (извор гаса) за формирање густог проширеног угљеничног слоја, значајно побољшавајући ефикасност успорења пламена. Метални хидроксиди (алуминијум хидроксид, магнезијум хидроксид) захтевају велику количину додавања (обично 50-60%), али ако се комбинују са малом количином синергиста као што су органосилицијум и цинк борат, количина додатка се може смањити и механичка својства се могу побољшати.
Поларни полимери (као што су ПА и ПБТ) имају добру компатибилност са поларним успоривачима пламена (као што је на бази фосфора), и могу се комбиновати путем хемијских или водоничних веза, са равномерном дисперзијом и минималним утицајем на механичка својства. Неполарни полиолефини (ПП, ПЕ) су погоднији за коришћење површински модификованих металних хидроксида или микрокапсулираних успоривача пламена за побољшање међуфазног везивања.
Термичка стабилност је кључни технички индикатор.Алуминијум хидроксидпочиње да се распада изнад 200 ℃, тако да није погодан за прераду инжењерске пластике са температурама већим од 200 ℃. За материјале као што су ПБТ и ПА6 са температуром обраде између 240-280 ℃, треба одабрати успориваче горења на бази фосфора високе термичке стабилности (као што су хипофосфати) или површински обложен магнезијум хидроксид.
Транспарентни производи (као што су ПЦ, ПММА) треба да бирају успориваче пламена са одговарајућим индексом преламања. Органски силиконски успоривачи пламена имају релативно мали утицај на транспарентност, док метални хидроксиди могу изазвати озбиљну атомизацију. Контрола величине честица је кључна, а дисперзије успоривача пламена на субмикронском нивоу могу минимизирати расипање светлости у највећој могућој мери.
Ограничавајући индекс кисеоника (ЛОИ) и тест конусне калориметрије су основне методе евалуације. Што је већа вредност ЛОИ, то је материјал теже сагорети на ваздуху (углавном>28% се сматра отпорним на пламен). Конусни калориметар може да добије кинетичке параметре као што су вршна брзина ослобађања топлоте (пХРР) и укупна брзина ослобађања топлоте (ТХР), научно одражавајући перформансе у стварним сценаријима пожара.
Додавање успоривача пламена неизбежно утиче на механичка својства. Технике модификације површине као што су средства за спајање силана и третман естра титанијумове киселине могу побољшати међуфазну везу; Оптимизација величине честица (оптимално 1-5 μм) и контрола морфологије (магнезијум хидроксид у облику листова је супериорнији од кубног) могу смањити тачке концентрације напона. Предложите коришћење експерименталних дизајна као што је Тагучи метода за оптимизацију односа успоривача пламена, средстава за учвршћивање и мазива.
Стопа задржавања отпорности на пламен након старења на влажној топлоти (85 ℃/85% РХ) и УВ старења је кључ практичне примене. Неки фосфатни естарски успоривачи пламена представљају ризик од хидролизе и захтевају микрокапсулирање или модификацију молекуларне структуре (увођење ароматичних прстенова) да би се повећала трајност.
Слојевити двоструки хидроксиди (ЛДХ), монтморилонит и други наноматеријали могу значајно да смање брзину ослобађања топлоте када се додају у количини од 3-5% и имају мали утицај на механичка својства, али проблем дисперзије треба решити. Угљеничне наноцеви/графен могу да формирају тродимензионални мрежни угљенични слој, што је нови правац за ефикасно сузбијање дима и успоравање пламена.
Успоривачи пламена добијени из биомасе као што су фитинска киселина, скроб и лигнин постепено постају практични. Ови материјали имају висок садржај угљеника, добра својства карбонизације и усклађени су са концептом циркуларне економије. Иако ефикасност тек треба да се побољша, они су почели да се примењују у областима са изузетно високим еколошким захтевима.
Са развојем технологије симулације материјала (молекуларна динамика, предвиђање машинског учења), избор успоривача пламена се помера са емпиријских покушаја и грешака на рационални дизајн. У будућности, интелигентни системи за успоравање пламена који комбинују високу ефикасност, ниску токсичност и вишеструке функције (сузбијање дима, спречавање капања и побољшање) постаће фокус истраживања и развоја, а дубоко разумевање интеракције између материјала, успоривача пламена и процеса ће увек бити технолошки камен темељац за доношење најбољих избора.